додека (сврз.) - наш (прид.)

Тоа беше додека завлеговме на патот, и додека нашиот возач почувствува како се однесува „мерцедесот“ на снегот и мразот.
„Патувања“ од Никола Кирков (1982)
”, kaže gospodin Fjodor, tako da i slikar dolazi do prozora da zajedno gledaju kako se poslednje umorne kapi jure po staklu ne bi li nestale jedna u drugoj.
„МАРГИНА бр. 4-5“ (1994)
“Spoznajnim orgijama očišćeni za sveta dela”, kaže slikar oblačeći Fjodoru njegovu roze spavaćicu, i idu da spavaju pokrivajući ćebetom kaveze s pticama. * sedamnaest godina, mrtav već 70-80 godina, šljapkajući kroz te lokve svetlosti, već vrlo načet tom kišom, zaljubljen - na svim prostorno-vremenskim nivoima - u sličnu takvu avet što mu šapće -razlivajući se, krnjeći se, ili na čas zabljeskujući (Senka) po tim kelnskim zidovima kao jedan varljiv plamičak od već namočenih šibica, što sve (predstavu) gledaju gospodin Frankenštajn i njegov pomoćnik Grbavac koji voli “oble ženske zadnjice od 14 do 50 godina” i jede bube, kroz taj okvir noći, ili samo čitajući urezani kineski tekst?! * “Stameno, pseudototalno”, ta slika - kaže ukolaženi (ko-laž) gospodin Muzil, najrespektovaniji taksidermist od strane tog slikara, a vrlo poštovan (uz gospodina Džojsa, koga tu takođe spominjemo) i od Pandalfa V. okno.mk | Margina #4-5 [1994] 85 дел II Значи, двете жени се досадуваат додека нашиот Фјодор бара свеќи во кујната.
„МАРГИНА бр. 4-5“ (1994)
Протагонистите се приврзани на низа својствени вредности на еден клан („Сѐ додека нашиот татко беше уште во живот, семејството за нас беше истовремено и држава, и нација, и вера.”) ѝ припаѓаат на идеологијата која го одржуваше култот на една неверојатна монструозна хипостаза на божеството: Сталин.
„Атеистички музеј“ од Луан Старова (1997)
Стигна и стјуардесата со оброкот, па така весело и вкусно ги минавме преостанатите минути од летот, додека нашиот автобус со крилја не се спушти на виенскиот аеродром.
„Човекот со четири часовници“ од Александар Прокопиев (2003)
Во црна блуза со деколте, припиени црни хеланки и сребрени сандали со високи пластични потпетици, пушејќи долг Davidoff, се прошета до стаклениот ѕид и таму, издишувајќи облаче чад го проследи вивнувањето на еден авион кон небото.
„Човекот со четири часовници“ од Александар Прокопиев (2003)
Некогаш одамна, вели тој, имало еден пар сопрен во слика на простор-време, или како да беа стопирани во сликата, како што ти и јас би биле пак да летаме преку земјата, од исток на запад со брзина од 600 милји на час додека САД пролетуваат под нас од запад кон исток со брзина од 1000 милји, носејќи ги со себе Земјината атмосфера и нашиот DC-10 со нето брзина од минус 400, додека нашата планета збивта околу Сонцето со брзина од 66 илјади милји на час а нашата галактичка локална група заеднички трча кон Големиот атрактор отприлика milion und so Weiter, но за нас ефектот е како да седиме во темница со пластични чаши со шабли од Мендосин на 32 илјади стапки над Мисисипи, да речеме - што е точка којашто за нас во тој момент, како и било која друга точка, би можела да се смета за Stillpunkt во средиштетето на нашиот космос и сите други, од која релативно се сметаат нивните вртоглави движења и контра-движења. Маргина 34 79
„МАРГИНА бр. 34“ (1996)
Десетина години подоцна, во истата улица со астрономите коишто работат со Хабловиот телескоп, јас ги пишувам овие зборови: ерго, не сме и понатаму изгубени во мароканската Дипломатска шума, нашите невернички коски не се белеат на африканскиот песок додека нашето изнајмено рено рѓосува таму, меѓу боровите.
„МАРГИНА бр. 34“ (1996)
Американскиот поет Џон Ешбери рече за Борхесовата уметност дека е “дело на еден метафизички Фаберже” и споредувајќи го со Кафка додаде: “Го читавме Кафка делумно поради некаква нужда; Борхес го читаме од уживање, додека нашата сопствена рамнодушност ужива во страшната но снажна претстава на еден разбаштинет космос”.
„МАРГИНА бр. 32-33“ (1996)
Изземајќи ја Марија Кодама - неговата стара студентка и пријателка, лик на ќерка и жена - Борхес умре во најпотполна самотија.
„МАРГИНА бр. 32-33“ (1996)
Бидејќи Борхес човекот беше лишен од светот, светот беше немилосрден одново покажувајќи дека е дојдено до тоа дамнешно разидување во кое тој толку веруваше - помеѓу него самиот, како уметник, и светот.
„МАРГИНА бр. 32-33“ (1996)
Би можело да се рече дека самиот избрал така да умре, но сепак тој избор претставуваше исход од едно бавно губење на светот.
„МАРГИНА бр. 32-33“ (1996)